Većina nas je uverena da je naša sudbina unapred određena našim genetskim nasleđem. Međutim, da li je to tako?
U traženju odgovora može nam pomoći epigenetika, relativno mlado područje genetike.
Epigenetika
Epigenetika u prevodu sa grčkog jezika znači ono što se nalazi iza ili izvan gena kao osnovnih bioloških jedinica nasleđivanja, smeštenih u ćeliji. Svako od nas dobija od roditelja genetsko nasleđe koje sadrži uputstva i informacije koje nas izgrađuju i čine onakvima kakvi jesmo. Danas znamo da to ipak nisu nepromenjive informacije koje bi naše ćelije sledile čitav život.
Naziv epigenetika po prvi put spominje biolog Conrad Hal Waddington 1942. godine, međutim, zamisao da ljudska sudbina nije u potpunosti određena genetskim nasleđem nije nova. Sve stare tradicije prenose znanje o složenoj čovekovoj prirodi koju ne čini samo telo, već i energetska, emocionalna i mentalna osnova i, sve one zajedno utiču na aktiviranje genetskog nasleđa. Zato je važno sagledavati ljudsko biće u celini.
Ono što se nalazi iza ili izvan gena označava reakcije u našem telu podstaknute iz unutrašnje ili spoljašnje sredine svakog pojedinca.
Unutrašnju okolinu tela čine telesni, energetski, emocionalni i mentalni aspekt čoveka, a spoljašnju hrana, fizička aktivnost, temperatura, nadmorska visina, elektromagnetna zračenja, virusi, bakterije, okruženje u kome boravimo, kao i sam način života.
Stimulacija iz unutrašnje ili spoljašnje sredine stvara signale koji preko receptora prodiru u ćeliju, dolaze do jedra gde aktiviraju ili inaktiviraju gene. Epigenetski signali su ključni prekidači koji odlučuju hoće li se geni aktivirati i biti ʺpročitaniʺ ili će ostati ʺnepročitaniʺ. U slučaju našeg tela, ʺčitanjeʺ znači da će se na osnovu gena kao obrasca izgraditi novi molekuli proteina.
Promene u genima koje čovek stekne tokom života postaju određeni zapisi ili informacije koje se prenose s roditelja na potomstvo. Stoga geni koje mi ʺčitamoʺ, osim što su važni za nas sada, biće važni i kod naših potomaka. Takođe, navike koje stvaramo prenosimo putem gena i na naše potomke.
Epigenetika nam stoga donosi važnu poruku, a to je da naš način života utiče ne samo na usmeravanje našeg života, nego i na ono šta ćemo preneti svojim potomcima.
Šta su histoni?
Najvažniji deo priče u izražavanju gena dešava se u sinergiji same DNK i proteina koji je obavijaju, regulišu i štite – takozvanih histona. DNK sa ovim proteinima čini kompleks koji se naziva hromatin. Histoni omogućavaju pakovanje DNK u oktamerne strukture čime se postiže maksimalna ušteda prostora. Histoni nisu samo deo koji pomaže boljem pakovanju DNK, već je njihova uloga veoma važna u biohemijskoj dinamici ćelije.
Mnogi naučnici pretpostavljaju da određena promena u okolini dovodi do određene modifikacije histona, koja dalje vodi do aktiviranja određenog gena. Prema sadašnjim saznanjima dve vrste promena mogu uticati na DNK. Prva je je biohemijska modifikacija direktno na DNK (primer DNK metilacija) i zaklanjanje DNK histonima, tako da oni mogu sprečiti čitanje DNK. Druge su modifikacije odgovorne kako za normalnu dinamiku ćelija, tako i za abnormalnosti koje dovode do bolesti (posebno malignih).Što se tiče biomolekularnih mehanizama u epigenetici, danas se najviše proučavaju enzimi koji su odgovorni za prenos acetil i metil grupa u ćeliju kao i enzimi koji ih regulišu. Acetilacija doprinosi aktivnijem i bržem čitanju gena dok je metilacija odgovorna za potiskivanje izražavanja gena.
Hromozomi koji sadrže DNK su samo memorijski sistem ćelije u kome se ʺarhivira˝ celokupno iskustvo ćelije koje je ona prikupila u svojoj interakciji sa okolinom. Signali iz okoline kontrolišu vezanje histona za DNK, a time aktiviranje ili ne-aktiviranje određenih gena, kao i stvaranje proteina preko RNK.
Da li pozitivne i negativne emocije mogu uticati na gene?
Često čujemo da su “stres i negativne emocije uzročnici većine bolesti”. Ovu izreku danas možete čuti i od mnogih konvencionalnih lekara. Stres i negativne emocije mogu imati podjednak uticaj na aktivaciju ili potiskivanje određenih gena. Svako od nas je imao nekog bliskog ko se tešo razboleo nakon vrlo stresnih situacija.
Naravno, suprotno od toga – pozitivnim emocijama i smehom možete poboljšati vaše zdravlje, i to je naučno dokazano! Jedna japanska studija iz 2007., koja se bavila uticajem smeha na zdravlje, pokazala je da smeh pojačava 27 različitih gena od kojih je 14 vezano za aktivnost imunih ćelija. (tzv.prirodnih ubica).Prema toj studiji, aktivnost tih ćelija je bila povećana tokom smešnog videa koji su ispitanici gledali. Ćelije su ostale aktivne čak 4 sata nakon gledanja videa, što pokazuje da smeh ima trajan pozitivan efekat.
Osnovni epigenetski faktori
Razlikujemo 4 osnovna epigenetička faktora, odnosno signala koji mogu uticati na izražavanje gena:
- Ishrana (neravnoteža pH, način ishrane, nutrijenti i dodaci ishrani, lekovito bilje, unos vode)
- Stanje u biosferi (biološki agensi – paraziti, plesni, gljivice, bakterije, virusi, prisustvo teških metala, slobodnih radikala, hemijskih spojeva, elektromagnetnih zračenja)
- Stanje samog tela (organi, žlezde)
- Stanje emocija i uma (traume, mentalni obrasci, mentalno zdravlje).
